ZA BUDUĆE DANE

Чују се вести, али само тишина одговара.  

Гласови су нестали, а ехо протеклог времена разнесе сваку наду.  

Скршени смо под теретом свакодневице,  

изгубљени у неким заборављеним сновима, 

док у нашим очима светли само ружна истина.  

Слика од пожутелих папира, обећања,  

која су као старе играчке, завршила у фиоци немо,  

праћене криком душа без гласа.

Јуче се опет иста прича поновила,  

недостају ти који су мирно шетали,  

одлазили или чекали, 

седели с' осмехом и надањем.

Дечица сјајних очију, која су знала само за доброту, игру и љубав... 

Сви они су били попут звезда које нису никако смеле да престану са својим сјајем. 

Док ми као немост никада немамо времена да заплачемо, ни када нам отимају светлост,  

а ми и даље ћутимо пред насиљем, пред неодговорношћу, пред страдањем. 

Немамо времена, јер морамо преживљавати, морамо обезбедити основно за данас, морамо купити лекове који су прескупи...

Морамо - почиње да личи на изговор.

Остали смо заробљени у сопственом уништењу. 

А, жртава све више... Трагедије се нижу. И боли ме све то, боли ме до сржи...

Толико пута сам позивала свој народ, своју земљу на буђење. 

Само ретки су чули мој глас, јер ја сам само обично зрно у тонама пшенице... 

А, кукоља све више!

Кад ће зло и саможивост око свих нас

коначно престати да буде део свакодневнице?  

Систем нам имитира животе,  

а нама пред носом улазе тамни контрасти још тамније будућности:  

изгубљене шансе, покрадене наде, порушени снови који се распадају пред нашим очима.

У нашој тишини, осећам сву патњу 

и знам да  никада нећемо моћи заборавити ниједну од жртава... Успомене које нису успели доживети, рођендане, венчања, славља, детињство, младост... Све што су требали имати, а нису стигли. 

Све то стајаће у нашим душама и у самој вечности. 

А, вама анђели недужни нек вам је царство небеско и замолите за нас грешне,  

јер ми као вечити путници и даље путујемо кроз мрак.

 

Текст написала: Радица  Игрутиновић Матушки