ZA BUDUĆE DANE

SIVO DOBA LJUBAVI I RATA

 Bilo je to neko čudnovato vreme, puno nerealnih poroka ljudi, priroda je nedokučivo osećala taj nesklad. Sve je bilo izmešano poput mleka i kaka'a ni crno ni belo, već nešto između toga. Čak ni sivilo nije pravi opis, ipak u svemu tome postojalo je neko svetlo, svetlost ljubavi rođene u tami. 

 Šetali su pokraj umorne reke, koja više nije svojim glasnim žuborom budila ptice. Čuli su se samo krici vrana u daljini, pravi glasnici loših vesti. Eh, ta devedesetdeveta nosila je u sebi toliko toga, neku snagu i ujedno neku tugu - jad i gorčinu. Rat je uveliko rušio tišinu, mir i cvrkut ptica, samo njih dvoje tiho su šaputali, toliko tiho kao da strahuju da ne uplaše leptira, koji se skrivao u latici obližnjeg ljiljana. Njihova ljubav je trajala već mesecima, ali toga dana je sve bilo drugačije... Jer je baš tada bio njihov rastanak. Njega su zvali ratni drumovi, redovi boraca čekali su pojačanje. Ona je grčevito stezala njegovu ruku, želela ga je zadržati, a on je znao da sa narednom zorom mora poći, jer mu je suđeno da bude vojnik. Rođen je na brdovitom Balkanu u zemlji božurova i junaka. Mislima opijeni koračali su poput vihora, koji raspršuje vrelinom opijeni miris rata. Gore na nebu, grmeli su avioni, jači od gromova olujnih noći i svaki je nosio svoje pismo nepravde, jeze i straha. Zadrhtala je, naslonivši svoje krhko telo uz njegova snažna ramena, uzdahnula je i tiho prošaputala :

 - Hoćeš li se čuvati, hoćeš li se vratiti... Kada sve ovo prođe! Hoćeš li?

Ćutao je, pognute glave, jedna suza tiho se skotrljala niz njen obraz. 

-Zašto ćutiš? Hoćeš li se vratiti? 

Upitala ga je tužno, slomljena samim ponavljanjem već postavljenog pitanja. Podigao je tužno pogled ka njenom licu, obrisavši trag već skliznute suze, uzdahnuo je... 

Prekinuo je tišinu i neizvesnost, koja je strujala između njih... kao hladan sibirski mraz:

- Ne znam, najdraža moja. Teško je reći istinu o povratku, ali jedno ti obećavam, učiniću sve da se tebi vratim. Kunem se!

Tužno su se zagrlili, tihi uzdah bola zanemeo je u poljupcu iskrene ljubavi. 

Dugo su te noći ostali van kuća, prkoseći avionima iznad Srbije, ljuti na rat i rastanak sedeli su svako u svojim mislima duboko zamišljeni. 

U ranu zoru, pokraj njenog prozora ostavio je ružu... 

Otišao je, nije hteo da ga gleda kako odlazi! Pokraj ruže našla je pismo, koje je još uvek mirisalo na njegove tople ruke.

Napisao je:

 - Vratiću se, obećavam. Čuvaj moje mesto u grudima... Čekaj me, neka moj povratak bude, dolazak tebi!

Vreme je užurbano prolazilo, rat je uzimao žrtve, koseći pred sobom nevine osmehe, rasipajući tugu... Njoj je vreme nasuprot tome trajalo previše dugo, skoro kao sedam života... bez njega život je izgledao jadno. Sivo doba ljubavi i rata, prolivalo je suze u njenim nežnim očima. 

Napokon, utihnuše zvukovi rasutih bombi, jecaj se pretvori u zlokobnu tišinu... Prividni kraj rata i početak žalosti! (Kažem prividni, jer nije isto kada proglase mir i kada zaista bude mir.)

Čekala je, molila se i nadala. 

O njemu ništa nije čula, a pitala je sve koji su se vraćali. Trčala je, čim čuje snažne zvukove vojnih tenkova i kamiona. Svaki put se sve teže kretala ka svojoj kući! Strepnja u njenim grudima,  kosila je već umornu nadu!

Vraćali su se: vojnici, ratnici... Svi osim onih, koji su svoj život hrabro dali za domovinu. Njegovi su već žalili za njim, bio je jedan od onih nestalih u akciji. 

More suza za njim, stvaralo je u njoj razorni bol, ponavljala je:

 - Živ si, živ! 

Ali dani su prolazili, te reči su bile sve manje čujne. Sanjala je... Anđela kako leti iznad njene kuće... Otvarajući sanjivo oči, tiho reče:

-Nema te, više te nema... 

Daleko, tamo gde je svet ličio na pepelište, neko je lutao pustim ulicama... Izgubljen i sam, bez sećanja sa još svežom ranom na glavi...

Teturajući se ulicama, nabasao je na loptu izbušenu metkovima. Uzeo je u ruke, podižući umorni pogled ka nebu. Neka čudna tišina, parala je vazduh. Osećajući kao da na nebu nešto nedostaje, tužno se oslonio na prvu ogradu... Tu pokraj nekada divnog parka! Pitao se šta je i ko je on, pred očima su mu igrale nejasne senke, jedino što je nazirao u svim tim senkama, bile su neke divne, sjajne oči. Strah ga je obuzimao! Zaleđen pogled pade mu na ruku, kada je dotakao svoje čelo. Krv... crvena kao rubin, klizila je niz njegov dlan. Jedna kapljica krvi pala je na trotoar, tu u prašini rasturenih delova spomenika, koji je očigledno koliko juče bio tu. Sada su to bili, samo razbacani delovi betona i mermera izmešani sa ugljevljem nagorele ograde.

" Rat! "

Protutnje mu kroz misli, ta zlokobna reč! Pokušavao se setiti još nečega, ali u mislima su mu odjekivali rafali i lebdele neke divne suzne oči... Zateturao se, klonuvši ka vrelom betonu u prašini, izmučen utonu u san ili je to bio gubitak svesti...

Stotinama kilometara daleko, tamo u Srbiji... Uplakana devojka grlila je sliku, rasipajući suze po jastuku, izvezenom sitnim, ručnim vezom njene stare bake. Slomljeno srce, više nije verovalo u njegov povratak, a opet čekala ga je... Još uvek je osluškivala zvukove, nadajući se da će čuti njegove korake! Klela je nebo što joj je uzelo ljubav, jedinu pravu stvar u ovim ludim danima rata. Proklinjala je bombe koje su padale do pre nekoliko dana, ljuta na ceo svet i ove noći je zaspala sa suzama.

Jutro, sunce je svojim toplim zracima milovalo ranjenu zemlju, ljubeći tlo senkama. Jedan zrak obasja polukrvavo lice izmučenog ratnika, otvorio je oči... Zbunjen, trgnuvši se ugledao je nepoznate vojnike, koji strojevim korakom patroliraju po gradu. Pričali su nekim nepoznatim jezikom! Teturajući nestabilan još uvek ustao je podignute glave. Jedan vojnik mu je dolazio u susret, imao je neki strah u očima... Mladić, sa tek možda dvadesetak godina u nepoznatoj zemlji, zbunjenim glasom obratio mu se nekim nepoznatim jezikom. Ranjeni junak  nije razumeo ništa, ali je pošao sa njim. U obližnjoj, polusrušenoj ambulanti previli su mu ranu i odvezli do granice. U njemu je tinjala radost, ali je stajao kao kip. Tužan i slomljen, pitao se gde da krene, gde je njegov dom...

Danonoćno je koračao, svuda je pitao da li ga možda neko poznaje. Tražio je sebe, dokaz o svom postojanju! Nigde niko, baš niko nije znao ništa o njemu. Prolazili su meseci, nalazio bi razne fizičke poslove, lutajući od grada do grada... Noći su mu bile posebno teške, košmari ispunjeni likovima njegovih ratnih drugova, tužan nije mogao nikako da im se seti imena. To ga je uništavalo... Stalno neki košmari... Video je dragi ljudi kako ginu, svaki put se budio u znoju... Telo mu je drhtalo, ponekad paničnim vriskom budio je i obližnji komšiluk. Srećom, stalno je menjao mesto boravka, inače bi ga verovatno prijavili, ko zna možda bi ga smestili i u ludnicu... Ljudi, svi oni koji su ga svuda gledali čudno! Tuga, zar niko ne razume suze ratnika! Zar je toliko teško pogledati ispod izmučenog lica, njegove oči govorile su mnogo... Niko nije razumeo! Niko...

Srbija je nastavila da živi sa svim ranama rata, svi su se nekako ponašali kao da se ništa nije ni desilo. Ali on, on nije mogao... Njegove rane su bile košmarni snovi, jedino što ga je održavalo u životu bile su one divne, sjajne oči... Oči bez lika! Povremeno mu se činilo da čuje reči: “Da li ćeš se vratiti? “

Te reči su ga podsećale na neku zakletvu. Ne, nije se mogao setiti koju... Ali je svim srcem znao da je nekome dao reč, da je položio zakletvu...

Zar može, ratnik pogaziti reč? Ne može, naravno! Pa tako, nije mogao ni on!

Nakon tri godine lutanja, prolazeći ka nekom idućem gradu... Pogled mu pade na prelepi pejzaž pokraj puta. U daljini je ugledao visoke topole, između čijih stabala se nazirala rečna obala... Telom mu prođe neka prijatna jeza, poskočio je i uzviknuo vozaču:

         -Zaustavite autobus! Stanite!

Svi su se okrenuli ka njemu, gledali su ga razrogačenih očiju. Smejao se, od sveg srca se smejao... Po prvi put nakon toliko godina, glasoviti smeh se razlomio kroz zagušljivi vazduh starog autobusa.

Vozač je zaustavio autobus, uz psovke i namršteni pogled upućen ovom za njega ludom putniku. Pazi... Ludom putniku! Eh, ono tužno i izgubljeno lice po prvi put nakon toliko vremena blistalo je u svim nijansama sreće... Lepota njegovog lica se pojavila u punom sjaju, jer zaboga ima li išta lepše od iskrenog osmeha!?

Bukvalno je iskočio iz autobusa, na ramenu je nosio stari već pocepani ranac! Čim se autobus udaljio, kleknuo je poljubivši zemlju... Slike su mu se ređale pre očima, ceo njegov život... Otac, Majka, Brat, Sestra, detinjstvo, mladost... Ona, daaa Ona! Njegova ljubav, njegovo sve... Ljubav, rastanak, zakletva da će se vratiti, rat... Pucanj, mrak... Buđenje!

Sve, tako ljubeći zemlju setio se svega! Dugo nije pomerao svoje lice od tla, tog divnog toplog tla koje dušu greje i leči sve rane. 

Kada je napokon ustao, njegov osmeh je zamenila briga i strah... Strah da ga ona možda više ne čeka, zar može neko nekoga čekati toliko godina! Zar je nekada neko čekao ratnika tako dugo? Tuga se iznova pojavi na njegovom licu! 

Razmišljao je šta mu je činiti i doneo je odluku, ionako je on ovde već mrtav za sve koje je voleo i znao. Zašto da im dira u rane, možda bi njegov povratak i njoj poremetio sreću. Da, sasvim sigurno da je našla svoju sreću! 

Želeo je samo da još jednom vidi stazu na kojoj su se rastali, tu u blizini pokraj reke.Da njegove stope još jednom prođu poznatim putem, željan je predugo da oseti poznato tlo u ovom svetu gde mu je godinama sve bilo nepoznato!

Krenuo je ka reci, ugledao je poznatu stazu... Niz njegovo lice slivale su se suze, nije mogao sakriti ni suze niti jecaj koji se prolamao kroz neku čudnu tišinu. U svoj toj tišini odjednom se začuo poj slavuja, potrčao je poželevši da ugleda tu divnu ptičicu! Trčeći i gledajući u nebo sudario se sa nekim, spustivši pogled... Ugledao je nju, niz lice su joj lile suze.

Otvorenih usana, pokušavala je nešto reći... Ali reči su zanemele, klonula je! Brzinom svojih ruku prihvatio je u naručje da ne padne, drhtao je... 

Seo je polako tu u travi, pokraj staze držeći je čvrsto u naručje...

Mazio joj je lice, njegove suze su padale po njenim obrazima. Trgnula se, zbunjenog pogleda gledala je u njega ne mičući se ni milimetar. Nije čak ni disala par sekundi, možda čak i minut... Poljubio je, plačući! Njene i njegove suze su se izmešale, dodirima usana i lica koji su usledili.

Tihog glasa prošaputala je:

         -Vratio si se, zaista si se vratio... Živ si!

Stegao je u zagrljaj još jače, srce mu je tuklo tako jako...

         -Jesam, ljubavi moja... Jesam! Nisam mogao pre, nisam se sećao... 

Stavila je prst preko njegovih usana:

        -Ćuti, samo ćuti... Pričaćeš mi... Čekala sam te, sve ove godine! Zagrli me i nikada više nemoj otići!

         Zagrlio je, sklapajući oči... Dok se u sebi zahvaljivao Bogu što mu je vratio njegovu voljenu u njegov tugom prekriven život! Konačno, nakon mnogo košmara i tužnih dana, noći i lutanja imao je svoj život, sećanje... Imao je Nju! Najdraže i najvažnije od svega, Nju... Čekala ga je, uprkos svemu... Čekala ga je, čak i kada više nije verovala da je živ! 

Pogledao je njene oči dok mu je milovala ožiljak na čelu, pogledao je i znao je... Te divne, sjajne oči su ga održale u životu! Zbog tih očiju nije zaboravio zakletvu! Slavuj je zapevao jače, dok su njihova tela drhtala od sreće u zagrljaju prave i jedine istinske ljubavi! Ljubavi, koju nije ubilo vreme!

                         Kraj                            

Radica Matuški

Чују се вести, али само тишина одговара.  

Гласови су нестали, а ехо протеклог времена разнесе сваку наду.  

Скршени смо под теретом свакодневице,  

изгубљени у неким заборављеним сновима, 

док у нашим очима светли само ружна истина.  

Слика од пожутелих папира, обећања,  

која су као старе играчке, завршила у фиоци немо,  

праћене криком душа без гласа.

Јуче се опет иста прича поновила,  

недостају ти који су мирно шетали,  

одлазили или чекали, 

седели с' осмехом и надањем.

Дечица сјајних очију, која су знала само за доброту, игру и љубав... 

Сви они су били попут звезда које нису никако смеле да престану са својим сјајем. 

Док ми као немост никада немамо времена да заплачемо, ни када нам отимају светлост,  

а ми и даље ћутимо пред насиљем, пред неодговорношћу, пред страдањем. 

Немамо времена, јер морамо преживљавати, морамо обезбедити основно за данас, морамо купити лекове који су прескупи...

Морамо - почиње да личи на изговор.

Остали смо заробљени у сопственом уништењу. 

А, жртава све више... Трагедије се нижу. И боли ме све то, боли ме до сржи...

Толико пута сам позивала свој народ, своју земљу на буђење. 

Само ретки су чули мој глас, јер ја сам само обично зрно у тонама пшенице... 

А, кукоља све више!

Кад ће зло и саможивост око свих нас

коначно престати да буде део свакодневнице?  

Систем нам имитира животе,  

а нама пред носом улазе тамни контрасти још тамније будућности:  

изгубљене шансе, покрадене наде, порушени снови који се распадају пред нашим очима.

У нашој тишини, осећам сву патњу 

и знам да  никада нећемо моћи заборавити ниједну од жртава... Успомене које нису успели доживети, рођендане, венчања, славља, детињство, младост... Све што су требали имати, а нису стигли. 

Све то стајаће у нашим душама и у самој вечности. 

А, вама анђели недужни нек вам је царство небеско и замолите за нас грешне,  

јер ми као вечити путници и даље путујемо кроз мрак.

 

Текст написала: Радица  Игрутиновић Матушки